Рахметли тетак тако једно вријеме ишао у џамију, петком на џуму обавезно, годину, двије… и ођедном престао. Рахметли отац спреми се и оде му кући на сијело и тако у причи упита га што је престао ићи у џамију.
А он се насмија. Па добро Хусо шта ти мислиш што сам ја ишао у џамију?
Отац га гледа збуњен, па зна се што се иде у џамију: да клањаш, ибадетиш, зикриш, послушаш ваз, поселамиш се с људима …
Е јеси ти Хусо наиван! Ја сам ишао у џамију по задатку.
Каквом задатку?
По партијском – поносно ће тетак.
Отац сав у чуду, гледа га збуњен, па не зна шта да каже, а он наставља.
Ал’ не бој се, од мојих извјештаја није никог глава заболила. Сваки је био отприлике: хоџа вазда прича о џеннету и џехеннему, курбану, рамазану, хаџу …нема по друштвену заједницу опасних тема, нити нечега што нарушава братство и јединство и добре међунационалне односе. Присутни увијек једни те исти, стари од преко 70 година једном ногом у гробу, пар интелектуалаца који долазе ријетко и који су већ под нашим наџором. И то је било то. Тако да ме је недавно позвао партијски секретар и рекао да више не морам ићи у џамију и од тада и не идем.
Отац посједио још мало, спреми се и крену кући. Још дуго му је у глави оџвањало то што је чуо. али није се дао смести, он је свој пут одредио и њим ће ићи, а они долазили не долазили, снимали, пратили, биљежили …то га се не тиче.
И ко ће ко драги Аллах. Том рахметлиу тетку два унука, од сина, ево већ сигурно преко десет, ако не и петнаест година оба раде у Исламској заједници. Елхамдулиллах, добри и честити момци.

Пише: Харис Хојкури